То да су поједини садржаји српских школских уџбеника супротстављени научној истини, као и српском националном интересу, данас није нека новост. Ипак, задивљујући је по својој ширини спектар начина на који се ово национално самопропадање у нас спроводи, свесно или несвесно, организовано или тек случајно, у недостатку основних знања. За пример ћу узети језичку област и основношколски уџбеник аутора Д. Милићевић и С. Ракоњац Николов (Вулкан издаваштво, Београд 2022). У оквиру лекције Један народ, један језик – различити изговори, која је посвећена српским дијалектима и степену подударности што га исказују различити дијалекти према српском књижевном језику, приложена је као илустрација једна песма. То је песма Жупа, Милосава Буце Мирковића, која је требало да из дидактичких разлога буде подршка оном делу лекције који описује тзв. косовско-ресавски дијалекат и његове разлике у односу на књижевни језик. […] Уџбенички пример који сам овде издвојио, не улазећи у друге одлике уџбеника, само је још једна илустрација нашег често једностраног и непромишљеног односа према дијалекту у нашој култури и науци, па и према локалном (матерњем) говору наших ученика. Књижевна и друга дела која наставници користе у настави у циљу сликовитог представљања појединих појава завређују стални опрез наставника, критички приступ и изоштреност њихових погледа не само на струку, већ и на националне потребе савременога тренутка.