Идеолошка сензитивност епике, тј. особина да више од других фолклорних уметничких израза инкорпорира и рефлектује динамике доминантних идеолошко-политичких дискурса друштава у којима настаје, бива преобликована кроз непосредна извођења и(ли) медијско репрезентовање, чини је и високорепрезентативним примером односа државне (културне) политике и традиционалне културе. Као индикатор односа државне (културне) политике друге половине 20. века, периода обележеног комунизом и државним социјализмом, према традиционалним вредностима, какво је и певање уз гусле, одабране су грамофонске плоче. Сагледавање ове продукције отвара широку проблематику односа официјелних политика и индивидуалних деловања на различитим позицијама, од саображавања идеолошко-политичким нормама до њихове трансгресије. Као културни производ социјалистичке епохе, грамофонске плоче са певањем уз гусле рефлектују интензивно преговарање између континуитета/очувања и иновирања/модернизације, које је обележило статус традиције у процесима конструисања новог југословенског идентитета. Кроз разматрање неких од аспеката ове продукције (карактеристике извођења, репертоар, визуелно представљање традиције на омотима плоча, политике издавачких кућа) у оквирима културно-политичког, социокултурног, тржишно-економског и технолошко-медијског домена, указано је на дијалошке односе према савремености и њеним официјелним наративима.