Miloje Vasić je smatrao da su kulturne promene rezultat dodira kulturno superiornih centara i inferiorne periferije, te da se one arheološki najbolje manifestuju u kultnim praksama. Smatrao je da ovaj proces ima dve oprečne prirode: s jedne strane, posmatrao je kultne fenomene kao dinamične impulse koji se na kulturnoj periferiji usvajaju pod uticajima centara „viših” civilizacija, dok ih je, s druge strane, doživljavao kao konzervativne, trome i gotovo nepromenljive strukture koje izbijaju iz vanvremenskih i dubokih slojeva tla. U konkretnom slučaju, kojim se Vasić bavio tokom čitave karijere, ovi naizgled suprotstavljeni, ali suštinski sinergični vektori bili su dubinski kultni supstrati praistorijskog Podunavlja i kultne, odnosno religijske ideje i prakse bronzanodobne Egeje i klasične Grčke. Takva kultna sinergija prožimanja centra i periferije bila je, po Vasiću, toliko snažna da je omogućila kontinuitet mnogih kultnih i kulturnih fenomena (sirvivala) na Balkanu sve do modernog doba. Za interpretaciju ovih fenomena razvio je složen mehanizam, kojim je objašnjavao kako se originalne ideje iz centra transformišu do neprepoznatljivosti na periferiji. Taj mehanizam omogućio mu je, hronološki i prostorno, slobodno i neograničeno analoško zaključivanje, koje je neminovno dovodilo do pogrešnih interpretacija, što je imalo dugoročne epistemološke posledice u srpskoj arheolgiji.