The basic functions of speech, physiological-acoustic, communicative, emotional and cognitive, have shaped the lexical-semantic system of verbs of speech, which represents the dominant linguistic form in all processes of communication. The model and content of communication are determined by the semantic potential of verbal lexemes, which are realized in a specific speech situation. The contextually conditioned metaphorical semantic realizations of verbs of speech reveal numerous semantic dimensions of the general concept of speech, reflecting the various aspects of the act of speaking, characteristic of a linguistic knowledge of a dialectical linguistic personality. Metaphorically, verbs have the ability to realize various aspects of a speech situation, broadening the semantic potential of the given semantic class. The cognitive value of Jezik, književnost, kontekst 166 metaphorical verbal realizations is connected primarily to their ability to syncretically model the same speech situation. Various elements of the process of communication have been subjected to metaphorical modelling, and the analysis has determined that what is most susceptible to semantic transformation are the external components of the act of speaking differentiated by semes-specifiers: ‘the intensity of the sound’ (grmi, praska, pršti, kreka, laje, rika, rove, urla, čapati, razdžaboli se, razdžakoli se), ‘the speed (tempo) of speech’ (lomoti, melje, brboće), ‘the clarity of speech’ (mumla, mrmnja, dzamka) and the factors integrated by the semantic indicator ‘talking gibberish’ which refers to the content of the speech (baje, drnda, žvaka, melje, tropa, traska, trtlja). The verbs-metaphors that are used to verbalize the concept of speech at the linguistic image of the world possess a great creative potential which is realized in the speech act under the influence of linguistic and extralinguistic contexts.

Основне функције говора, физиолошко-акустичка, комуникативна, емотивна и когнитивна, уобличене су у лексичко-семантички систем глагола говорења, који представља доминантну језичку форму свих комуникативних процеса. Модел и садржај комуникације детерминишу семантички потенцијал глаголских лексема, који се актуелизује у конкретној говорној ситуацији. Контекстуално условљене метафоричке значењске реализације глагола говорења откривају многе семантичке димензије општег концепта говор, одражавајући различите аспекте говорног чина, карактеристичне за језичко сазнање дијалекатске језичке личности. Метафорички глаголи имају способност да актуелизују различите аспекте говорне ситуације, ширећи семантички потенцијал дате семантичке класе. Когнитивна вредност метафоричких глаголских реализација повезана је првенствено с њиховом могућношћу да синкретично моделују говорну ситуацију. Метафоричком моделирању подвргнути су различити елементи комуникативног процеса, а анализом је утврђено да су најподложније семантичкој трансформацији спољашње компоненте акта говорења диференциране семама-конкретизаторима: ’интензитет звука’ (грми, праска, пршти, крека, лаје, рика, рове, урла, чапати, разџаболи се, разџаколи се), ’брзина (темпо) говора’ (ломоти, меље, брбоће), ’нејасност говора’ (мумла, мрмња, џамка) и чиниоци интегрисани семантичким знаком ’говори којешта’ који реферирају на садржај говора (баје, дрнда, жвака, меље, тропа, траска, тртља). Глаголи-метафоре којима се на дијалекатској језичкој слици света вербализује концепт говорења поседују велики креативни потенцијал који се актуелизује у говорном чину под утицајем језичког и изванјезичког контекста.