Циљ текста је да се представи рад Драгише Полужанског (1908–1967), првог руководиоца Одељења за изградњу библиотекарства у Аутономној покрајини Војводини, тј. Библиотечког центра Матице српске. На овој позицији провео је нешто више од 10 година и један је од најзаслужнијих за унапређење делатности, не само на подручју АП Војводине, већ и целе Србије. Заједно са великим именима српског међуратног библиотекарства, међу којима су Милица Продановић, Милица Војиновић, Људмила Михаиловић и Душан Милачић, Драгиша Полужански је поставио и био један од главних носилаца библиотечке делатности у првих 20 година након завршетка Другог светског рата. Поред тога, није занемарљив ни његов допринос у раду комисија Библиотекарског друштва Србије, првенствено подружнице за Војводину и Савеза друштава библиотекара Југославије. Обављао је и дужност првог послератног управника Националне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине у Сарајеву и поставио темеље за напредак ове установе. Последња функција Драгише Полужанског у библиотекарству била је она управника високошколске библиотеке Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, коју је обављао од 1960. до 1967. године. Његов теоријски рад обухвата неколико десетина текстова, које је објављивао у стручним библиотечким часописима, првенствено Књижничару, који је основао и уређивао, и Библиотекару, а неколико радова публиковао је и у Летопису Матице српске. Увидом у поједине чланке може се закључити да је Драгиша Полужански врло прецизно описао већину проблема који су пратили успостављање библиотечког система у социјалистичкој Србији – од простора, попуњавања фондова до кадровских решења. Као школовани историчар, истакао је и потешкоће које и данас прате историјска истраживања јавног библиотекарства Србије. То је првенствено исказао кроз опис рада читаоница и јавних библиотека на који је наилазио у периодичним и монографским публикацијама. У оквиру тога, Полужански је указао на значај прикупљених података, потребу за анализом и њиховим представљањем како би се подаци о појединим установама поставили у контекст општег развоја српске културе одређеног историјског периода. The aim of this text is to present the work of Dragiša Polužanski (1908–1967), the first head of the Matica Srpska Library Center in Novi Sad. He spent 10 years in this position and is one of the most prominent persons in the field of librarianship, not only in the Autonomous Province of Vojvodina but also in the whole of Serbia. Together with the great names of Serbian interwar librarianship, including Milica Prodanović, Milica Vojinović, Ljudmila Mihailović, and Dušan Milačić, Dragiša Polužanski was one of the main carriers of library activities in the first 20 years after the end of the Second World War. In addition, his contribution to the work of the commissions of the Serbian Library Association, primarily the Vojvodina Section, as well as of the Alliance of the Yugoslav Library Associations is not negligible. He was also the first post-war director of the National and University Library of Bosnia and Herzegovina in Sarajevo and laid the foundations for the progress of this institution. His last function in librarianship was that of the manager of the Library of the Faculty of Philosophy of the University of Novi Sad, which he performed from 1960 to 1967. The theoretical work of Dragiša Polužanski includes several dozen texts that he published in professional library magazines such as Knjižničar, which he established and edited, Bibliotekar, and Letopis Matice Srpske. Reading some of his articles, one can get a clear and precise overview of all the problems which accompanied the constitution of the library system in socialist Serbia – from accommodation capacities and library collections to human resource solutions. As an educated historian, he was able to point out the difficulties that still accompany the historical research of public librarianship in Serbia. He used articles found in periodicals and monographs to describe the work of libraries and pointed out the importance of the collected data, as well as the need for their analysis and presentation in order to place the data on individual institutions in the context of the general development of Serbian culture of a certain historical period.