Сирупи као фармацеутски облик дозирања лекова имају велики значај у данашњој фармакотерапији, али и дугу историју примене у традиционалној медицини. Савремене норме наводе два основна критеријума које течне лековите препарате за пероралну примену чине сирупом: сладак укус и вискозна конзистенција. Циљ рада је преглед и упоређивање монографија сирупа у одабраним фармакопејама које су биле важеће код Срба. Праћењем фармакопејског статуса сирупа кроз српске фармакопеје уочава се да су одувек имали значај за лечење болести, али и променљивост стручних захтева које су требали да испуне. Такође два раније коришћена термина (ђулапи и сладораче) су данас потпуно нестала из стручне терминологије.