Нa идеалној мапи културне географије српског народа Венеција је дуго представљала најзападнију границу, будући да је била место у које су се, између 15. и 19. века, Срби увек враћали да би штампали своје књиге. Врхунци историје српске књиге у Венецији везани су за делатност војводе Божидара Вуковића Подгоричанина и Теодора и Ђурђа Љубавића у 16. веку, па и за грчку породицу Теодосије у 18. веку, који су од Венеције начинили средишно место књижарске продукције намењене Србима, објављујући књиге на „илирском“ писму. Ова студија настаје из жеље да се осветли вишевековна историја српске књиге у Венецији, обраћајући пажњу како на прилике у којима je живелa српска заједница у Венецији, тако и на специфичности млетачког издаваштва.