Nasilje nad decom ne predstavlja izolovani problem (pojedinačni ili porodični), već problem društva u celini, i kao takvom, treba mu se pristupiti oraganizovano, sistematski, na svim društvenim nivoima. Činjenica da jos uvek ne postoje adekvatni podaci o obimu i posledicama zlostavljanja i zanemarivanja dece u velikoj meri usporava donošenje odgovarajućih mera prevencije. Na žalost, danas se većina preventivnih mera fokusira na žrtve i počinioce, dok se akcije koje se bave rešavanjem osnove problema stavljaju u drugi plan. Stvaranje sigurnog i podsticajnog okruženja za decu postiže se kroz primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju. Sva tri nivoa prevencije u međusobnoj su interakciji, prožimaju se i dopunjuju, a pojedinačno ih treba posmatrati isključivo kao delove prevencije u celini.