Језик посматрам као идентитетско питање које представља само аспект етничког проблема. У раду анализирам употребу српског идиома у оквиру приватне и јавне сфере комуникације код припадника српске етничке заједнице у Љубљани. У фокусу посматрања је емиграцијски талас који се формирао у периоду од 2000. до 2007. године, односно – у оквиру државних граница које настају на простору бивше СФРЈ након 1991. године. У раду полазим од претпоставке да је језик подложан мењању, а да обим и интензитет његове употребе могу да зависе од више фактора. Тако разматрам утицај следећих фактора: дужина боравка у Словенији, етничка едногамија / егзогамија, запослење, и етнички састав пријатељске мреже односа. Анализа грађе показује да је код свих испитаника присутна вишејезичност – српски им представља први језик комуникације, а словеначки им неретко представља трећи језик комуникације. Притом, испитаници сматрају српски језик својим матерњим језиком. Резултати истраживања уједно показују да је код досељеника присутан асиметрични билингвизам, и то у корист српског идиома, који се користи у готово свим областима комуникације. Уједно констатујем да је процес замене српског идиома започет, и то у оквиру јавне сфере комуникације, где он неке своје комуникацијске функције уступа доминантнијем идиому. Наведено доводим у везу са тим што словеначки представља језик јавне комуникације, при чему је употреба српског идиома резервисана првенствено за приватну сферу. Из овога произлази да мера у којој ће се српски идиом очувати зависи управо од његове употребе у оквиру куће и породице, тј. од жеље и могућности појединаца да кроз комуникацију са брачним партнером, децом, као и са пријатељима, допринесу његовој даљој употреби и очувању. У том погледу је од посебног значаја утицај етничке ендогамије и егзогамије на употребу и очување српског идиома. Појединци који су у невенчаној заједници са Словенком или Словенцем користе српски идиом у кући и у комуникацији са партнерима у мањој мери него појединци који су у етнички ендогамном браку (тј. ако су обоје Срби). Показало се, такође, да појединци који су у етнички ендогамном браку имају већином пријатеље који су пореклом из Србије, и то углавном оне појединце или брачне парове који су досељени у Словенију у истом периоду када и сами испитаници. Из претходно наведеног следи да овде пратимо извесне промене у употреби српског идиома, односно – у оквиру његове комуникацијске функције. Сматрамo да таквој улози и функцији овога идиома у знатној мери доприноси чињеница да је у питању узорак на којем је истраживање обављано. Другим речима, у питању су досељеници који су у емиграцији провели релативно кратак период. Наведено истичем због тога што се и из неких других истраживања односа језика и етничког идентитета досељеника прве и друге генерације може извести закључак да дужина боравка у емиграцији, односно, изван матице, има значајан утицај на интензитет и обим познавања и употребе матерњег идиома, како у приватној тако и у јавној сфери (Прелић 2008, 256–270; Павловић 2009; Petrović 2009). Стога могу закључити да степен очуваности српског као матерњег идиома зависи од обима и интензитета његове употребе у оквиру приватне сфере комуникације. При овоме, обим и интензитет употребе српског идиома не доводим у директну везу са потребом појединца за очувањем матерњег језика и етничког идентитета, као што то може бити случај код појединаца који припадају другој или трећој генерацији досељеника (Komac, Medvešek, Roter 2007; Прелић 2008, 256–270), већ са комуникацијском, тј. прагматичном функцијом језика. То не значи да употреба матерњег идиома не доприноси његовом очувању, већ да то није само по себи циљ када су у питању појединци који представљају узорак на којем је истраживање обављано (прва генерација досељеника, који су релативно кратко у емиграцији). На основу обима и интензитета употребе српског идиома у свакодневној комуникацији испитаника, такође могу закључити да он има значајну улогу и као носилац појединчевог идентитета, а да се његова улога као маркера етничког идентитета испољава пре свега на колективном нивоу. Самим тим остаје да се у наставку истраживања проблематизује веза између језика и осталих сегмената етничког идентитета, те да се на тај начин употпуни слика како о комуникацијској тако и о симболичкој функцији језика, као и о његовом утицају на очување етничког идентитета појединца.

This paper analyses an application of Serbian language idiom within communication in private and public spheres, among members of the Serbian ethnic community in Ljubljana. Based on the idiom’s dissemination and the intensity of its usage, the paper draws conclusions about communicational function of language as well as about perseverance of native tongue as a segment of ethnic identity. Research results imply that the immigrants in question are asymmetrically bilingual, meaning that Serbian idiom is used in all spheres of communication. On the other hand, Slovenian language represents a language used in public communication while Serbian idiom is used within private spheres of communication. Therefore, a conclusion could be drawn that the level of perseverance of native tongue depends of dissemination and intensity of its usage within private sphere of communication. However, usage of Serbian idiom is not in direct correlation with a need to preserve one’s mother tongue and ethnic identity, but it is correlated with its communicative function.