У раду се са морфосинтаксичког и семантичког аспекта анализира придевска употреба глаголског прилога садашњег без финалног -и у номинативу и акузативу једнине мушког рода, у позицијама атрибута и предикатива. Циљ рада је да се испитају разлози због којих се ови нестандардни краћи облици све учесталије појављују, како у језику медија тако и у разговорном језику – његовој усменој реализацији али и писаној форми коју репрезентује комуникација међу корисницима друштвених мрежа. Примећене разлике у начину на који се глаголски прилог садашњи употребљава у придевској служби у односу на средину XX века тичу се морфосинтаксичких кара ктеристика овог облика и његових семантичких особености у позицијама у којима има придевску вредност, а оне би могле сугерисати иновације у вези са диференцирањем вида попридевљеног глаголског прилога у савременом српском језику.

The paper analyzes the adjectival use of the present participle without the fi nal -i in the nominative and accusative masculine singular cases, when they are positioned as attributes and predicates. The aim of the paper is to examine reasons behind the increasingly frequent appearance of these shorter, non-standard forms in the language of media, as well as in the conversational speech and translated literature. Detected diff erences between the contemporary usage of present participle in adjectival form and middle 20th century’s usage are related to the morphosyntactic characteristics of this form and structural-semantic peculiarities of predicative position. These detected diff erences might suggest some innovations in diff erentiation of the form of the adjectivalized present participle in the modern Serbian language.